U Srbiji se godišnje proizvede više od 10.000 tona farmaceutskog otpada – neupotrebljenih tableta, smesa s isteklim rokom trajanja, bočica i kutija. U prvoj godini pandemije, više od 100 tona lekova i opasnih hemikalija izvezeno je iz Srbije u Austriju, jer naša zemlja nema specijalizovanu spalionicu za ovu vrstu otpada.

Prema novijim procenama, količina ukupnog medicinskog otpada je utrostručena od početka pandemije. Ipak, nijedan od aktivnih operatera za preradu starih i iskorištenih lekova iz zdravstvenih ustanova na teritoriji Vojvodine nema dozvolu za sve faze u procesu upravljanja ovim otpadom.

Nepunih mesec dana po proglašenju vanrednog stanja u Srbiji, na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine istaknuto je uputstvo za postupanje s infektivnim i medicinskim otpadom tokom trajanja epidemije virusa korona. Pri dnu saopštenja, zaključuje se da postojeći kapaciteti „zadovoljavaju potrebe za tretman opasnog medicinskog otpada“ u slučaju „scenarija usporenog razvoja epidemije“.

Pola godine kasnije, Pokrajinska inspekcija za zaštitu životne sredine reaguje na prijavu i odlazi za Suboticu. Mesto vanrednog inspekcijskog nadzora je Regionalna deponija u Subotici, a nalog na osnovu kog su inspektori izašli na teren uputilo je, ni manje, ni više – upravljačko preduzeće „Regionalna deponija d.o.o.“. Razlog se mogao izmeriti – skoro četiri tone medicinskog otpada bilo je pomešano s komunalnim koji je pristigao iz bolnica, domova zdravlja i ambulanti Bačke Topole, Sente i Kanjiže, naselja povezanih u regionalnu mrežu odlaganja otpada.

Međutim, gradske deponije nisu jedino mesto gde može da završi otpad iz zdravstvenih ustanova i kućnih apoteka.

Na spisku susptanci detektovanih na ispusnom mestu otpadnih voda u novosadskom delu vodotoka Dunava su, između ostalog, i različite psihoaktivne supstance – antidepresivi, psihotici i antiepileptici, od kojih je najzastupljeniji bio karbamazepin koji se koristi u terapiji epilepsije, bipolarnosti i neuralgije, kao i brufen.

Otpad odlažemo kao pre 70 godina

Što se tiče otpada, mi smo jedno neorganizovano društvo, mišljenja je inženjer tehnologije Igor Červenka.

„Kako su se naši preci pre sedamdeset godina dogovorili o uklanjanju komunalnog otpada, da se to jedanput nedeljno nosi na ulicu, pa se to odvozi van grada, to je tako ostalo do dan-danas. Nismo napravili nikakav iskorak, i tu ne mislim na odvajanje farmaceutskog od komunalnog, već na prostu separaciju komunalnog otpada“, ukazao je Červenka.

Problem je sistemski – iako skoro polovina ljudi koji su odgovorili na anketu VOICE-a o medicinskom i farmaceutskom otpadu nikada nije pokušala da odnese lekove u apoteku, mnogi od onih koji su s namerom zakucali na njena vrata su naišli na odbijanje. U jednoj novobečejskoj ustanovi su ih, prema njihovim rečima, „začuđeno gledali“, dok je većina rekla da su lekove uspevali da vrate u periodu pre privatizacije gradskih apoteka, a da sada nemaju gde da ih odnesu.

Kada doneseš stare ili neiskorišćene lekove iz fioke, opisuje farmakološkinja Ana Jezdimirović početak procesa razdvajanja otpada u apoteci, zaposleni moraju da otvore tu kesu i razvrstaju ono što se nalazi u njoj.

„Sad, zamisli da imaš mušterije koje čekaju u redu, a ti nemaš kolegu ili koleginicu koji će to da urade umesto tebe. Isto tako, nije sve što kupiš u apoteci farmaceutski otpad – na primer, insulinske iglice za terapiju dijabetesa s nakupljenom krvlju nisu farmaceutski, već medicinski otpad. Ako bih ja to u ovom slučaju htela da uradim, morala bih da se zamaskiram, obučem, razvrstavam igle i insulin, i to sve sama. Karikiram, ali je jako veliki problem ako ti hoćeš da uradiš to savesno“, ukazuje na sistemsku neuređenost Ana Jezdimirović.

Maske i bolnička posteljina su isključivo medicinski otpad. Međutim, čak i pojedinačan predmet, poput injekcije, ima posebne delove koji nakon upotrebe postaju medicinski, odnosno farmaceutski otpad. Špric spada u ovaj drugi, pošto dolazi u kontakt s lekom. Dakle, u ovu kategoriju ulaze svi oni lekovi koji više nisu u primeni, kako za ljudsku, tako i za životinjsku upotrebu, ambalaža, kao i pribor. Osim toga, imamo lekove kojima je istekao rok trajanja, koji su iz nekog razloga neispravni, ili oni koji se prave u skladu s terapijama, a koji ne dođu do svog krajnjeg korisnika. Farmaceutski otpad je i onaj koji izlazi iz industrije.

Prikupljanje lekova samo na papiru

Odgovornost za upravljanje ovom vrstom otpada snose isključivo zdravstvene ustanove. Trenutni zakonski okvir propisuje obavezu sklapanja ugovora s privatnim kompanijama koje će o trošku apoteka i bolnica preuzimati, skladištiti i sanirati farmaceutski otpad. Usled toga, apoteke se trude da svedu otpad na najmanje moguće količine kako ne bi morali odvajati deo prihoda za usluge ovih operatera.

Veliki broj apoteka otvara se sa zakonskim minimumom, objašnjava Ana Jezdimirović iz Inženjera zaštite životne sredine.

„Apoteke, koje nisu deo lanca, često imaju male poslovne jedinice i nemaju gde da drže otpad. Drugo, fali obučenog osoblja. Takođe, ti u okviru lanca apoteke možeš da odrediš jedinicu koja ima uslove za prikupljanje farmaceutskog otpada. Ali, ako si ti došao u neku ustanovu i doneo lekove, a oni ti kažu da otpad prima samo ispostava u centru, bacićeš tu kesu u šest kanti pre nego što odeš tamo“, rekla je ona.

Inženjeri zaštite životne sredine, u saradnji s lokalnim ombudsmanom, sproveli su istraživanje na teritoriji Novog Sada kako bi utvrdili postojeće kapacitete i organizovanost sistema upravljanja farmaceutskim otpadom u zdravstvenim ustanovama.

Rezultati su veoma loši – iako je obuhvaćeno preko stotinu apotekarskih jedinica, svega pet zaista preuzima lekove od građana. Neadekvatna opremljenost, ali i motivisanost zdravstvenih ustanova da prikupe farmaceutski otpad očigledna je i u prijavljenim godišnjim količinama koje iznose oko pet kilograma godinšnje.

Služba za zaštitu životne sredine i održivi razvoj Grada Subotice navela je u odgovoru redakciji VOICE-a da finansiranje i prikupljanja ove vrste otpada nije u nadležnosti lokalne samouprave, te da ne postoji ni zakonski okvir za tako nešto.

„Grad Subotica je 2010. godine iz Fonda za zaštitu životne sredine sufinansirao adaptaciju prostora za razvrstavanje i lagerovanje farmaceutskog otpada u sklopu ustanove Apoteka Subotica, u iznosu od 500.000 dinara. Međutim, kako je od tada prošlo više od 11 godina, Zakon o upravljanju otpadom je pretrpeo više izmena, od kojih se neke odnose upravo na odredbe kojima se reguliše upravljanje medicinskim i farmaceutskim otpadom, te ove kategorije više nisu u nadležnosti lokalne samouprave“, navodi se u saopštenju gradske Službe.

Međutim, apoteke su ubrzo po donošenju Zakona o upravljanju otpadom popunile svoje kapacitete. Farmakološkinja Ana Jezdimirović kaže da su oni prvih godina preuzimali „nenormalne količine“, i da je to nekada bilo i „po dvadeset kilograma dnevno“.

Dodatni problem je, objašnjava Igor Červenka, to što otpad ne sme da stoji na jednom mestu duže od godinu dana..

„Na primer, u Novom Sadu su količine iz nekadašnje gradske apoteke bile skladištene i po pet, deset godina. Nije se znalo o čijoj je on nadležnosti, pogotovo nakon privatizacije“, rekao je Červenka.

Evropska unija je pre desetak godina opredelila oko 13,5 miliona evra kako bi oslobodila zdravstvene ustanove u Srbiji dela ovog tereta, te je ovim budžetom bilo predviđeno prikupljanje oko 300 tona farmaceutskog otpada.

Ideja je bila, priča Igor Červenka, da se on izveze i tretira u zemljama Evropske unije.

„Konačno, poslednja faza projekta je podrazumevala izgradnju spalionice, a rok je bio 2020. godina. Međutim, do toga nije došlo pošto nijedna opština nije želela takvo postrojenje na svojoj teritoriji“, kazao je on.

Nije upitno da li je štetno, već koje su posledice

Putevi farmaceutskog otpada su mnogostruki, ali ako se nepropisno odlažu, kutije i bočice starih lekova i tableta imaju samo jedno odredište – životnu sredinu. Ako se on odloži u kantu za smeće i završi pomešan s komunalnim otpadom, negativni efekti se mogu odraziti na zemljište, ali i populacije glodara i ptica. S druge strane, bacanjem u WC šolju on putuje kroz kanalizaciju do najbližeg recipijenta – reke ili jezera, i time ugrožava ribe, ali potencijalno i čoveka.

U Crno more se iz Novog Sada, na primer, uliva i kofein, i to u količini u kojoj može da utiče na rečne organizme koji nastanjuju neposrednu blizinu ispusnih mesta otpadnih voda, pokazalo je istraživanje. U radu se pretpostavlja da je prisustvo većih koncentracija posledica nepostojanja prečistača za otpadne vode u ovom gradu. To znači da sve što se baci u toalet ili što se prospe, ono ide direktno u vodotok.

Prisustvo  različitih neuroaktivnih supstanci iznenadilo je Ivanu Teodorović i Dinu Tenji s Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu, koje su pratile uticaj hemikalija iz otpadnih voda na populacije šarana u Dunavu.

„Imali smo hipertrofiju jetre kod jedinki koje se nalaze nizvodno od Novog Sada, koje je verovatno posledica izloženosti različitim supstancama. Takođe, jedan gen je bio posebno izražen, a on je vezan za formiranje mijelinskog omotača oko nerava – što smo povezali s količinom neuroaktivnih supstanci“, objašnjava saradnica Dina Tenji.

Posebno se izdvajaju problemi u reprodukciji riba zbog poremećaja hormonskog statusa, ističe istraživačica, profesorica Ivana Teodorović.

„Nemaju sve vrste riba definisan pol kada se rode, već ga formiraju kroz život. Na mestima gde su mali vodotoci pod uticajem velikih količina otpadnih voda , pre dvadesetak godina su se pokazale promene u odnosu polova u prirodnim populacijama. Nema ženki, nema mužjaka, formiraju se imposeks, znači situacije da se kod ženki jave i muški polni organi. Takve populacije su neupotrebljive i one će padati po brojnosti, pogotovo one vrste koje su osetljive na endokrine omotače – ribe, beskičmenjaci, puževi, školjke, itd. Recimo, pastrmke i lososi, oni su generalno osetljiviji od šarana“, priča Teodorović.

Bolje sprečiti, nego lečiti

Farmaceutska industrija se neprestano razvija, a nove generacije preparata i tableta stižu na police apoteka iz godine u godinu. Pored toga, poslednja revizija prioritetnih zagađujućih supstanci u vodotokovima, koju je usvojila Evropska komisija 2020. godine, uvrstila je na spisak dva antibiotika, jedan antidepresiv i njegov metabolit, kao i tri antigljivična leka.

Iako su neki farmaceutici, kao što je aspirin, veoma stari, Ivana Teodorović s PMF-a kaže da ni konvencionalna, klasična postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda ne mogu da pomognu u svim slučajevima.

„Ona uklanjaju komunalni i organski otpad, i većina njih nije kadra da se izbori s novim suspstancama, prosto nisu tako dizajnirana. Modernizacija postrojenja i te kako ima smisla za veliki broj hemikalija, ali transformacioni procesi do kojih dolazi oksidacijom tokom tih tretmana mogu da dovedu do formiranja toksičnijih supstanci, bar za živi svet u vodama koje primaju taj otpust“, napominje ona.

Podaci i neprestan, detaljan monitoring su ključni, saglasni su sagovornici VOICE-a. Ana Jezdimirović naglašava da je potrebno napraviti detaljan i transparentan plan prikupljanja otpada.

S druge strane, Igor Červenka tvrdi da je neophodno edukovati građane kako bi oni sami mogli da rade primarno odvajanje otpada, dok Ivana Teodorović kaže da bi merenja trebalo da se rade konstantno, kao i da bi pomoglo kada bi se ograničilo prepisivanje i upotreba antibiotika, koje koristimo za sve.

Igor Išpanović (VOICE)